„Mama, neću ovu majicu, mnogo je radosna“, rekao mi je sin kada smo u petak odlazili da odamo počast stradaloj deci. Znam da dete od 6 godina ne može potpuno da razume da su neke stvari nepovratne i da ne može još uvek da zna kako je drugim osobama, ali radim na tome da uči da pokazuje saosećajnost. Za sada zna na nivou ponašanja da ćuti dok se pale sveće i povezao je da ljudi nose crnu odeću kada su u žalosti. Ćerka (9) je želela da sakrije od mene stvari koje je čula od svojih drugova o strašnom događaju jer zna da me loše vesti o deci mnogo rastužuju. Pravim vam poređenje jer se puno govori kako voditi razgovore sa decom i dok čitate savete mislite koji je uzrast dete i još bitnije saslušajte šta ima da vam kaže.
Svega smo se naslušali i nagledali ovih dana. Toliko se gleda u koga više uperiti prst sada? Ko je odgovoran za sledeće stvari:
-Ako je u predškolskom devojčica ispričala sve detalje događaja jer je sve gledala i slušala na TV-u?
-Zašto nisu ostali inicajali počinioca? Kako na ime Kosta deca sada reaguju?
-Ako je psiholog u školi zatrpan administracijom umesto radionicama, razgovorima 1 na 1 i ne uvažavaju se njegovi predlozi?
– Ako pevač podržava dete od 8, 9 godina da peva njegov tekst u kom se pominje droga, skidanje bluze? Gde su moralne vrednosti? Etika?
…
Da li se priča o tome kako pomoći roditeljima kojima se deca ne vraćaju? Ko će njih utešiti? Da li smo ućutali da ispoštujemo njihovu tugu i bol?
Da li smo svesni da će se deca koja su videla događaj lečiti i oporavljati godinama? Zašto se deca vraćaju u školu gde se sve dogodilo?
Da li znamo šta radimo?!
Sada je vreme da se stane, da se dobro promisli šta nam je zapravo od svega što se plasira pametno da se uradi.
Još više ću se zalagati kako roditelji/vaspitači/prosvetni radnici da utiču da grade emocionalno svesne osobe. Nije to samo pričajte sa decom, to je ozbiljan dugogodišnji rad!
Autor: Jelena Marušić