Ovih dana tema je kako upućujete kritiku detetu, da li na to kakvi su (poruka na biće) ili šta rade (poruka na ponašanje). Ako se nadovežemo, kada su deca uznemirena svojim prisustvom upućujete poruku na biće. Zamislite kada dete ima izliv emocija i odbacuje vas, kaže vam: „Izlazi iz sobe, želim da sam sam/a“, svojim prisustvom vi šaljete detetu poruku: „Tu sam, volim te bez obzira na tvoje trenutno ponašanje.„ Vi zapravo šaljete poruku da dete volite sa svim njegovim emocijama, ne samo kada se lepo ponaša i kada je srećno. To je zapravo bezuslovna ljubav, zar ne?
Ukoliko dete insistira da izađete iz sobe, može biti nezgodno prepoznati da li je detetu to zaista potrebno. Moguće je da traže više potvrda da li smo zaista tu za njih. Moguće je da im je zaista potrebno malo prostora, svakako nemojte ih dodatno obeshrabriti porukama: „Budi sama, kako želiš već; ostani tu i razmisli gde si pogrešio/la; smiri se već jednom; ovo nije razlog da dižeš toliku galamu…“
Jednom prilikom S. je otela bratu igračku i na tu situaciju sam odreagovala da nije u redu otimati i da vrati otetu igračku. Ona se naljutila i počela je da plače u svojoj sobi. Bila sam uz nju, međutim govorila je da ne želi zagrljaj već da izađem. Na izlasku još jače je počela da plače i da viče: „Svi ste me ostavili.“ Odmah sam se vratila i jako je zagrlila. S: „Rekla sam da ne želim zagrljaj, ali želiiim“, kroz plač je rekla.
Kada se smirila razgovarale smo. Ispostavilo da je ona zaključila da smo na strani njenog brata jer sam ja rekla da vrati igračku, a tata je nastavio igru sa njim. Poruke koje sam uputila: „Razumem te zašto si se tako osetila, verujem da ti je delovalo da smo na njegovoj strani. I ako razmisliš da li kažem i L. da vrati tebi igračku kada ti otme, da li je u redu otimati? Tako smo polako vratile povezanost između nas dve. Rekla je samo;“Hvala što si se vratila.“ Dakle, kada ste tu ne znači da se vaša granica promenila. Ostala sam dosledna i podsetila je na pravila.
Kada smo zaista sposobni da budemo sa svojim detetom i istinski slušamo i prihvatimo sva njegova osećanja, dete će dobiti želju da se „umota“ našim prihvatanjem i toplinom poput pokrivača i polako vrati povezanost koja je osnova za jake odnose u porodici.
Zašto ne bi trebalo distrakciju koristiti kada je dete uznemireno? Verujem da ste pomislili dok vam dete plače da mu pomažete da se oseća bolje tako što mu odvraćate pažnju predlozima za crtani film, kupovinom igračke, slatkišima. Ipak, ovo često ostavlja uznemirena osećanja koja su i dalje nerešena i time učimo decu da se oslanjaju na pomenute stvari kada se osećaju nesrećno. S druge strane, ako razmislimo plakanje je zdrav proces koji istinski oslobađa i razrešava teška osećanja kada se dete (ili odrasla osoba) oseća saslušano, a ne potisnuto ili posramljeno zbog svog izraza. Na ovaj način pomažemo deci da razviju emocionalnu samoregulaciju, a time i otpornost.
Roditelji ne mogu uvek biti strpljivi i prisutni da bi bili tu za svoje dete, ponekad im treba malo vremena kako bi se smirili. Tada je dobro detetu dati do znanja da želite da budite tu za njih i da vam treba nekoliko minuta kako biste postali smireniji.
Autor: Jelena Marušić
