Zamislite dečaka koji igra utakmicu i na tribinama vidi svoje odeljenje. Skandiraju njegovo ime, navijaju da postigne gol. Kažu „idemo dalje“ kad propusti šansu ili promaši gol.
Šta mislite, kako bi se on osećao u tom trenutku?
Podrška se uči.
Iako devojčice možda nisu zainteresovane za utakmicu, decu svakako zanima druženje i zabava. Ako tokom utakmice postoji šala i dobra atmosfera, a dečak prenese svoje pozitivno iskustvo, svako dete će poželeti da i za njega odeljenje bude tu.
Sledeći put, možda će to biti na koncertu drugarice, gde će se aplauz odeljenja čuti. I ova praksa postaće im normalna.
Deca možda nisu u potpunosti svesna koliko podrška znači, niti kako da podrže druge, ali odrasli znaju.
Razredne starešine i roditelji ovde igraju ključnu ulogu.
Ako želimo da ovakva praksa postane stvarnost, a ne samo da je zamišljamo, potrebno je da to i pokrenemo. Dešava se da se uključujemo samo za svoje dete. To neće onda zaživeti.
Podrška za svako dete treba da bude prisutna.
Kultura solidarnosti i međusobnog podsticanja može se razviti samo ako svi zaista ulažu u to, a ne samo kada je to korisno ili važno za nas lično.
Ovaj vid podrške mogla bi da doprinese emocionalnoj i socijalnoj snazi svakog deteta.
Autor: Jelena Marušić
