Primetili ste da je puno saveta koje vam dajem bazirano na principima pozitivne discipline među kojima su: obostrano poštovanje dete-roditelj i ohrabrenje deteta. Zašto su važni ovi principi? Vrlo često zahtevamo da nam deca ukažu poštovanje i pokažu svoje sposobnosti. Ako pošaljemo poruke detetu: “Nije tvoje da misliš; Uradićemo kako ja kažem jer je to najbolje rešenje; Prestani da plačeš; Uzeću ti to zato što me ne slušaš.” Ili „Neka mama/tata će to uraditi; Evo kupiću ti samo prestani da plačeš“. Kako tačno u ovim slučajevima pokazujemo poštovanje i ohrabrujemo detetove sposobnosti? Roditeljski strah je da ako se ponašamo ljubazno/nežno prema detetu neće naučiti lekciju. Verovali ili ne kada se prema detetu ponašamo sa uvažavanjem, razumevanjem kroz šta prolazi, bez osuđivanja kada pogreše deca će imati poverenja u nas i sarađivaće, osećaće povezanost sa vama.
U razgovoru sa jednom mamom postavila sam pitanje da li se dete složilo oko rešenja na šta je mama odgovorila: “Pa, mora da se složi”. Sledeće moje pitanje je: “Da li se dete složilo ili mora da se složi?” Mama je ostala bez reči jer je tada uočila razliku. Roditelji rade stvari iz najbolje namere međutim gde je zamka? Puno roditelja se plaši se da će izgubiti svoju moć nad detetom ako pitaju dete za mišljenje, ako im dajemo mogućnost da nam kažu NE dajemo im prostora da nam se suprotstave. Kada kažem da se deci treba obraćati sa poštovanjem to ne znači da je popustljivo vaspitanje već vaspitanje gde se ophodite prema detetu s ljubavlju, nežno i odlučno sa uvažavanjem baš kao što očekujemo da se oni ponašaju prema nama. Razumljivo je da se nekada ne vidi rešenje i iz nemoći primenjuju metode (pretnja, nagrada, ukidanje privilegija, kazne, time out) koje će vas dovesti ostvarenja kratkoročnog cilja: da vas dete posluša, da se smiri, da prekine trenutno ponašanje. Međutim, to će veoma kratko trajati i opet ćete ući u začarani krug kazni, nagrada, pretnji… Ukoliko se ne proširi dijapazon alata, metoda opet ćete se vratiti na staro i poznato. I ovde nije samo reč o tome koliko tehnika znamo već je važno raditi i na svom razvoju jer često roditelji imaju uverenje kada ih dete ne posluša da ih ne poštuje. Tu su takođe i uverenja da kada se dete loše oseća da smo loši roditelji pa težimo da sve uradimo kako bi ponovo bilo srećno. Jako iracionalna uverenja koja sprečavaju zdrav i funkcionalan odnos.
Da bi bili zdravi odnosi u porodici to činimo tako što svi u porodici osećaju slobodu da izraze svoje želje, ideje, osećanja, potrebe i mišljenje. Naravno korak po korak deca uče da im se ne garantuje da će sve i dobiti. Nećemo uvek reći deci DA za sve njihove želje, kada vi postavljate granice dete neće biti uvek srećno, pokazaće nezadovoljstvo što je potpuno normalno.
Kao što Jesper Juul piše: “Nemojte se bojati konflikta i frustracije. Plašite se apatije i ćutanja.”
Autor: Jelena Marušić
